Naša zemlja se duži niz godina nalazi u ekonomskoj krizi koja se odražava na celokupnu privredu. Samim tim, nepovoljan je i ekonomski položaj poljoprivrede, a posebno je nepovoljan u zadružnom sektoru. Zbog nedostatka novčanih sredstava, većina naših zadruga ne može da iskoristi već postojeći potencijal, niti da ulaže u nove proizvodne kapacitete, ne mogu da zapošljavaju kvalitetan stručni kadar koji bi svojim znanjem još više unapredio poljoprivrednu proizvodnju zadrugara i kooperanata.


Zemljoradničke zadruge se uglavnom bave ratarskom proizvodnjom (pretežna delatnost). Prosečan broj zadrugara u zadrugama je 35, a u novoosnovanim zadrugama ih je znatno manje. Novonastale zadruge uglavnom nemaju imovinu i malo investiraju. Nisu dovoljno precizirane razlike između funkcije upravljanja i funkcije rukovođenja. Danas, zemljoradničke zadruge moraju da imaju sposobne menadžere koji imaju znanje iz poslovnog upravljanja, organizacije rukovođenja zaposlenima i prodaje. Njih treba obrazovati i osposobiti za obavljanje ovako važne funkcije koja će unaprediti organizaciju rada zadruga.


Kategorija kooperanata (pridruženi članovi) dominira po broju (u proseku po zemljoradničkoj zadruzi njihov broj je 4-5 puta veći u odnosu na broj zadrugara) i obimu poslovanja u odnosu na članove zadruge. U velikoj meri doprinose uspehu zadruga. Sa druge strane, nisu motivisani za udruživanje u zadrugu. Oni (kooperanti) na taj način ne snose bilo kakav poslovni rizik, a takođe ne učestvuju i u eventualnoj raspodeli dobiti niti u odlučivanju. U manjem broju slučajeva postoji i zatvorenost zadruga za prijem novih članova. To se obično dešava u zadrugama koje imaju svoju ekonomiju i gde preovlađuju zaposleni zadrugari. Na taj način se narušava jedan od osnovnih zadružnih principa „otvorenih vrata“.


Poznato je da Ustav Republike Srbije više ne poznaje društvenu nego samo državnu, privatnu i zadružnu svojinu, a dosta svojine, uključujući i poljoprivredno zemljište i druge kapacitete još je formalno ili faktički u statusu društvene svojine koja ne postoji kao kategorija svojine. Ona je stvorena radom i poslovanjem zadruga i zadrugara, a nije u njihovom vlasništvu. Nerešeno pitanje društvene svojine u mnogome koči (inhibira) rad i poslovanje zemljoradničkih zadruga. Iznenađujuće je i nedovoljno poznavanje međunarodnih zadružnih principa koje zadruge u zemljama sa razvijenim zadrugarstvom poštuju i posluju na tim principima i na taj način ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese.



Da bi se smanjio rizik pri poslovanju, zadruge treba da se udružuju po horizontali (proizvodno/prodajnom ili teritorijalnom principu) i po vertikali u asocijacije. Na taj način bi predstavljale relevantnu snagu čiji će zajednički nastup pri nabavci repromaterijala, ugovaranju proizvodnje i prodaje i pregovori sa državnim institucijama rezultirati ostvarivanjem svojih prava i interesa.


Zanemaruju se obrazovanje i stručno usavršavanje zadrugara. Zadruge treba da organizuju edukacije zadrugara i kooperanata o zadružnim vrednostima i principima i svim aktuelnim temama bitnim za unapređenje poljoprivredne proizvodnje. Takođe, treba organizovati i kurseve obuke kojima bi bili obuhvaćeni zadružni lideri iz redova članova zadruga. Zadruge treba da se povežu i sa poljoprivrednim školama i drugim relevatnim institucijama u cilju što stručnijeg edukovanja putem radionica, kurseva, predavanja gde bi se zadrugari upoznavali sa novim tehnologijama koje bi primenjivali u svojoj proizvodnji. Ne treba zaobići i postojeći stručni kadar u zadrugama koji treba da se usavršava kako bi pomogao članovima da se prilagode novim zahtevima tržišta kako bi opstali i bili konkurentni.


U borbi protiv sive ekonomije i raznih nakupaca trebalo bi da imaju veće učešće (u zavisnosti od mogućnosti) kako bi se eliminisali ili umanjili posrednici koji „zidaju” cene poljoprivrednih proizvoda koje naročito oseća kupac-potrošač. Ograničavajući faktor su sredstva, kapaciteti, plasman i nedovoljno udruživanje sa zadrugama iste ili slične delatnosti.


Razvoj poljoprivrede u velikoj meri inhibira i nedostatak štedno-kreditnih zadruga. Njihovo postojanje bi omogućilo kreditiranje poljoprivredne proizvodnje putem nabavke repromaterijala, mehanizacije, opreme i slično. Mali je broj zadruga koje koriste državne subvencije ili razvojne kredite kao i strane donacije. Slabo su informisani i o mogućnostima korišćenja predpristupnih fondova EU, a takođe je i nezainteresovanost za uvođenje standarda sistema kvaliteta i politike bezbednog proizvoda.


Zemljoradničke zadruge u dobroj meri koriste znanja i iskustva poljoprivrednih savetodavnih i stručnih službi koje mogu doprineti njihovoj konkurentnosti na tržištu. Što se tiče planskih dokumenata (strategija razvoja, marketinški i finansijski plan), neznatan je broj zadruga koje su ih usvojile. To su dokumenti kojima se definišu ciljevi, pravci i način sprovođenja postavljenih zadataka i strategija nastupa na tržištu.


Zadruge treba da unaprede organizaciju rada kako bi poslužile svrsi postojanja i omogućile poljoprivrednim proizvođačima da njihovi proizvodi zadovolje u kvalitetu , kvantitetu i kontinuitetu isporuke kako bi opstali na sve zahtevnijem tržištu. Zadruge treba da budu nosioci ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja sela koje bi bilo privlačno i za investitore i time omogućilo njen brži napredak, a sa tim i napredak čitavog društva. Zato je potrebno stalno promovisati zadrugarstvo posebno u ruralnim sredinama.




Perić Predrag dipl.ing